Volontiranje//Aleksandrino iskustvo u Letoniji

Autorka članka je Aleksandra Veličković, volonterka na programu razmene ESC u Letoniji. U ovom članku, Aleksandra vam prenese deo njenog iskustva volontiranja u vrtiću “Auseklītis” u gradu Gulbene.

Proteklu godinu ću pamtiti ne samo pandemiji već i po uspešnom izlasku iz sopstvene komfor zone i pokušaju da pronađem sebe u nežnoj, mirnoj Letoniji. Ideja da odem na dugoročno volontiranje javila se pre oko dve godine, isprva kao majušni crv sumnje koga sam prilično dugo pokušavala da istisnem iz sopstvene podsvesti. Ipak, na posletku sam odlučila da poslušam tog malog crva i sada mogu reći da sam veoma srećna zbog te odluke. Dugoročno volontiranje finansiraju Evropske snage solidarnosti (European solidarity corps) tako da su volonteru plaćeni putni troškovi, stan, hrana i džeparac.

Kao biolog sam bila oduševljena idejom da ću u vrtiću ,,Auseklītis“ u malom gradu Gulbeneu imati mogućnost da naučim metode obrazovanja u prirodi i da pokušam da iste primenim u Srbiji. Ipak, najviše sam se radovala što ću moći da radim sa decom. U vrtiću sam imala priliku da radim sa prirodnim materijalima, bojim pesak, pravim zmajeve i tradicionalne letonske ukrase, muzičke instrumente, kućiće i hranilice za ptice, hotel za insekte, čajnu baštu…

Sve aktivnosti su svakako bile mnogo smislenije i dragocenije jer sam ih radila u društvu dece. Ljubaznost zaposlenih u vrtiću je bila veoma važna za realizaciju svih zamišljenih projekata. Posebno sam zahvalna zaposlenima koji su me strpljivo učili da imam spretne i mirne ruke, odnosno da pletem, heklam i šijem, što sam dugo želela da naučim, ali nisam imala vremena niti prilike.
Letoniju ću pamtiti po dugoj zimi, sa mnogo snega i malo sunca. Ipak, nekako sam takvu, pravu zimu zavolela baš zbog toga što je prilično egzotična za ljude koji dolaze iz južnijih krajeva.

Ove zime sam isprobala mnoge zimske sportove, svakodnevno sam slušala škripu snega i euforične glasove dece koji uživaju da se igraju napolju, čak i kada je bilo -20 stepeni. Letonija ima bezbroj malih jezera i parkova, tamo su prirodni čajevi mnogo popularniji od kafe, a male bašte su sastavni deo svakog domaćinstva. Stanovnici Letonije, barem oni koje sam upoznala, obožavaju da beru pečurke, bobičasto voće i da svaki slobodni trenutak, makar bio kratak, provedu u prirodi.


Deca od malena uče da sami čiste, recikliraju, sade povrće i brinu o životinjama. Tokom volontiranja najveće lekcije sam svakako naučila od dece, svakoga dana su me strpljivo učili stvarima koje nisam naučila tokom školovanja niti se te lekcije mogu pronaći u udžbenicima. Od dece sam naučila da se radujem sitnicama, nekim sasvim običnim, lepim stvarima koje umeju da ulepšaju dan i da pomognu da razumem šta znači ta često pomenuta reč- sreća. Te male, lekovite stvari su pozdrav suncu, zahvalnost na hrani, crtež kao poklon i iskreni zagrljaji nekih naizgled malih, a suštinski velikih bića.

Volontiranje za mene nije bila samo prilika da napredujem u svojoj profesiji ili da uživam u radu sa decom. Imala sam priliku da realizujem svoje ideje bez ikakvih ograničenja i da učim sve one stvari za koje nikada nisam imala dovoljno vremena ili hrabrosti. Učila sam o slobodi, sopstvenim kvalitetima,
ograničenjima, o tome kakva sam sada i kakva želim da postanem. Saznala sam šta znači samostalnost, spontanost i jedan vedar, radostan duh koji mi je ranije često nedostajao.

Volontiranje je premašilo moje želje i maštu i suštinski mi pomoglo da pronađim sopstveni orjentir u budućem poslu. Volela bih da ovaj
tekst bude majušno zrno ohrabrenja koje će nekome biti podsticaj da izađe iz sopstvene zone udobnosti i da pokuša da istražuje. Istraživanje je divan način da spoznamo sebe, a nakon toga stvari funkcionišu mnogo, mnogo jednostavnije.

Ostavite odgovor